Da li je borenje nauka ili umetnost?
To pitanje me progoni odavno. Gde je u borenju granica između izmerenog i dokazanog, sa jedne strane, i osećajnog i izraženog kroz pojedinca, sa druge?
Ali pre nego što pokušamo da definišemo nauku i umetnost, hajde da napravimo jedan korak unazad.
Pre nauke i umetnosti postoji čovek koji pokušava da se snađe u stvarnosti.
Možemo da odemo još jedan korak unazad i raspravljamo da li prvo dolazi svest ili stvarnost, i da li je drvo palo u šumi ako niko nije bio tu da ga čuje, ali stvarno neću ni da zalazim tamo.
Elem, ti si samo komad svesti bačen u haos stvarnosti. Kao i svi mi.
Prvi zadatak ti je prilično prost: preživi i razmnoži se. Ali negde usput dobijaš još jednu zanimljivu mogućnost - da stvaraš!
Da uzimaš ono što već postoji i od toga praviš nešto što do tada nije postojalo. Da menjaš oblik stvarnosti.
Ono što te tera da napraviš prvi korak ka stvaranju je radoznalost.
Razgledaš stvarnost oko sebe i neki njeni delovi počinju da te privlače više od drugih. Zadržiš pažnju dovoljno dugo na jednoj stvari i u glavi počinje da se pojavljuje nešto što još ne postoji. Budi se mašta.
Počinješ da zamišljaš, pretpostavljaš i postavljaš pitanja. To je valjda jače od nas - teško je dugo gledati u nešto, a ne zapitati se ništa.
I tu već počinjemo da ličimo na naučnike.
Posmatraš nešto dugačko. Postaviš sebi pitanje. Napraviš pretpostavku o tome zašto je tako. A onda dolazi deo zbog kojeg uopšte ima smisla govoriti o borenju kao nauci - test.
Test je u suštini sudar mašte i realnosti.
Nešto si video, nešto se zapitao i smislio, nadamo se neko pametno objašnjenje. Super! E sad uđi u kavez da proverimo mi to.
Šamar realnosti u borenju nije naročito prijatan, bilo da se desi na treningu ili u borbi.
Siguran sam da se i naučnik frustrira kada mu se hipoteza sruši dok meša tečnosti iz dve epruvete ili testira novi izum. Ali čisto sumnjam da se isfrustrira kao neko kome se rušenje hipoteze završilo polomljenim kostima ili potresom mozga.
Borenje nam, međutim, daje nešto što je u samoj srži nauke - povratnu informaciju iz stvarnosti.
U MMA borbi na kraju postoji rezultat. Pobeda, poraz, nerešeno ili no contest. U ogromnoj većini slučajeva stvar se svodi na najprostiju moguću podelu: pobedio si ili izgubio.
I nemoj da te lažu da je nešto važnije od rezultata. Kako si izgledao, kako si se osećao, koliko si bio blizu pobede (sve to može biti važno za analizu onoga što se desilo). Ali je sekundarno.
Na prvom mestu je rezultat.
Ja bih nauku najprostije definisao kao potragu za istinom. Hoćemo da razumemo šta se dešava i zašto. Pretpostavka, koliko god logično zvučala, u nauci nije dovoljna. Tražimo dokaz.
Umetnost je nešto drugo. Ona je način izražavanja iskustva, pokušaj da se nešto što je pojedinac osetio, video ili doživeo prenese u neki oblik.
Nauka pokušava da razume stvarnost. Umetnost pokušava da prenese iskustvo stvarnosti.
Najlakše bi bilo da ovde stavimo tačku.
Nauka je korisna. Traži objektivnu istinu, dokaz i nešto što možemo da izmerimo. Umetnost je subjektivna, bavi se iskustvom i osećajem.
Ako je moj posao da pobedim drugog čoveka u kavezu, odgovor deluje prilično očigledno. Daj mi ono što mogu da testiram i dokažem.
Od kakve mi je koristi umetnost kada se kosti sudare u oktagonu?
Da. I onda se pojavi neki baja iz Japana koji je igrao mnogo nemilosrdniju igru - igru u kojoj se katana sudarala sa kostima.
Zvao se Miyamoto Musashi. Do svoje tridesete je učestvovao u više od šezdeset borbi i nijednu nije izgubio.
I onda taj čovek u svom kapitalnom delu ostavi savet:
„Upoznaj se sa svakom umetnošću.
Upoznaj Puteve svih zanata.“
„Teško je spoznati pravi Put samo kroz mačevanje“
I rečenica koja je na mene ostavila ubedljivo najveći utisak je:
„Iz jedne stvari, spoznaj deset hiljada stvari.“
Čovek koji je ostavio mnoge oči zauvek zagledane u jednu tačku, u nepomičnim telima obojenim u crveno, strastveno se bavio slikarstvom i kaligrafijom.
Kada piše o borenju i ratovanju, koristi metafore iz naizgled potpuno drugih svetova. Strategiju objašnjava kroz tesarski zanat. Govori o različitim putevima, umetnostima i veštinama: budizmu, konfucijanizmu, medicini, poeziji, čak i ceremoniji čaja!.
Pokušavao je da prepozna principe koji se ponavljaju kroz različite stvari.
Iz jedne stvari - deset hiljada stvari.
Poslednjih nekoliko nedelja počeo sam da se bavim fotografijom. Fotografišem treninge i momke dok sparinguju.
Ni u čemu pre nisam tako jasno razumeo dva principa koja su mi u borenju opsesija: tajming i poziciju.
Tokom mojih bednih pokušaja da napravim dobru fotografiju, vrlo brzo sam shvatio da mogu da imam kameru u rukama, borca ispred sebe i savršenu priliku - ali ako sam na pogrešnom mestu ili zakasnim jednu sekundu, fotografija je propala.
Osećaj mi je poznat.
Podsetilo me je na moje prve korake u boksu i rvanju - aktivnosti u kojima je jedna sekunda provedena na pogrešnom mestu dovoljna za propast.
Verovatno tu vezu ne bih osetio tako brzo da iza sebe nemam deceniju i po provedenu u borilačkim salama. Jedna veština mi je pomogla da razumem drugu.
Iz jedne stvari - deset hiljada stvari.
Fotografiju sam, inače, odlučio da učim pretežno sam. Više se oslanjam na sopstveni ukus i osećaj nego na instrukcije drugih. Ne kažem da nikada neću poslušati ničiji savet - nisam degenerik.
Samo ima nešto u tome da se sam zamlaćuješ i mučiš pokušavajući da savladaš neku umetnost.
Najzanimljivije od svega otkrio sam tek kada sam pogledao samu reč umetnost.
Umetnost i umeti nešto, imaju isti koren.
Umeti znači biti sposoban da nešto uradiš, posedovati veštinu. Umeće je ono što umeš. A umetnost pripada istoj porodici reči, koja preko praslovenskog uměti vodi ka umъ — umu.
Još zanimljivije je što su stari Grci imali reč téchnē, koja nije pravila našu današnju oštru granicu između umetnosti, veštine i zanata. Iz istog korena danas imamo reči tehnika i tehnologija.
I tu stvari postaju čudne. Možda pitanje nije da li je borenje umetnost, već šta smo uopšte zaboravili da umetnost znači! Jer izgleda da nas sama reč vraća tamo odakle smo krenuli: ka umeću i veštini.
Pre nego što poentiram celu priču, moramo jasno da definišemo još samo jednu stvar: veštinu.
Najbolja definicija veštine koju sam do sada čuo glasi:
„Veština je kvalitetna kretnja izvedena u pravom kontekstu i pravom trenutku.“
Odmah sam je provukao kroz filter moje glave, pokušao sam da je razbijem primerima iz potpuno drugih oblasti.
Govoriti španski znači praviti precizne pokrete jezikom, ustima i grlom koji, izvedeni u pravom kontekstu i trenutku, proizvode zvuk sa značenjem.
Sviranje gitare znači praviti precizne pokrete prstima po žicama koji, opet izvedeni u pravom kontekstu i trenutku, proizvode nešto što ima značenje i izaziva osećaj.
Kretnja sama po sebi nije veština. Pravi kontekst i pravi trenutak pretvaraju je u veštinu.
I tu konačno dolazim do onoga što pokušavam da kažem.
Trener treba da pristupa borenju kao naučnik. Njegov posao je da sumnja, postavlja pitanja, testira i traži dokaze. Nije dovoljno da nešto zvuči logično. Mora da radi! Rezultat i dokaz moraju da budu njegova opsesija!
Ali borac ne može da bude naučnik dok se bori!
Kada protivnik napravi grešku koja će trajati pola sekunde, nema vremena da postavi hipotezu, analizira podatke i donese zaključak. Mora da oseti.
U borbi će se vrata ponekad otvoriti na pola sekunde. Borac nema vremena da razume zašto su se otvorila - mora da ih vidi i prođe kroz njih pre nego što se zatvore.
Zato borac mora da bude umetnik. Hiljadama rundi razvija osećaj za tajming i kontekst, sve dok odluka koja je nekada zahtevala razmišljanje ne postane intuicija.
Trener pokušava da otkrije koja kretnja radi i zašto. Borac mora da oseti gde i kada da je izvede.
I možda se upravo na mestu gde se misao i osećaj dodiruju rađa ono što zovemo veštinom.
Kvalitetna kretnja u pravom kontekstu, u pravom trenutku.